Uključila sam Gilmorice da popravim raspoloženje i onda je sve počelo. Rory je počela da plače, Lorelai je počela da plače. Luka je počeo da plače jer mu se autić zaglavio na podu. I ja sam počela da plačem. Onda mi je rekao da sam žena. I zagrlio me.
“A cracked smile and a silent shout”
Grizla je usnu i buljila u čaj ispred sebe. Boljelo je, ali nije mogla da se zaustavi. „Prokletstvo“, razmišljala je u pauzama jedenja same sebe. Stratificirani uzorak kodiran kao Osoba17 sjedio je preko puta nje pokušavajući da učestvuje u istraživanju Zabavan razgovor. Prokleti stratificirani uzorak. Nikad ne znaš na koga možeš da naletiš. Smetalo joj je to prisustvo, željela je da bude sama. Ozbiljno. Osjećala je kako je hvata nervoza i panika. Razmišljala je šta bi radila da se trenutno ne nalazi tu. Zamišljala je kako sjedi na podu sobe okružena papirima. Udahnula je duboko pokušavajući da osjeti miris papira. Razmišljanje je prekinuo Glas.
„Potpuno si mi promijenila mišljenje o djevojkama.“, izgovori značajno Osoba17.
„O je li? A kako to?“, lupkala je prstima po stolu u ritmu Koopa kojeg je neko nemogućim spletom okolnosti pustio na javnom mjestu.
„Oh, sad sam još više oduševljen “, rekao je brzo očekivajući reakciju. Izostala je. Pogledala je u šolju sa čajem, vratila kašičicu u nju i počela da miješa, kao da je prethodno zaboravila to da uradi.
„To je poprilično tužno“, rekla je ne skidajući pogled sa crnog čaja koji se okretao u jednu stranu kao voda niz slivnik.
„Mislim da bi trebalo da ideš kući“, dodala je. Još uvijek je buljila u čaj. Još uvijek je izjedala dio sopstvenog tijela. Osoba17 je ćutala i gledala ispred sebe. Radio je to neko vrijeme dok nije shvatio da Drama queen pristup ne pali. Ustao je i izašao ne pozdravljajući je. Osjetila je olakšanje još uvijek sjedeći na istom mjestu. Ustala je, umotala se u šal i izašla na hladnu ulicu, stavljajući slušalice. Nasmiješila sama za sebe čuvši glas Nine Simone. Vazduh je mirišao na snijeg dok je prolazila pored glupih bilborda, prljavih auta i užurbanih ljudi približavajući se podu sobe. Prolazili su pored nje. Kvazi kul tipovi, gejevi, smarači, pametnice, majke, djeca, smiješno obučeni penzioneri, visoke štikle, čizme, metalci, hejteri, jebeni hipiji, rejveri, intelektualci. Djelovali su tužno, iako je vidjela neke da se smiju. Htjela je da bude sama. Ozbiljno. Poslije 1014. koraka otvorila je vrata stana. Boljele su je usne.
O,da
Ima gorih stvari od
Usamljenosti
ali često prođu decenije
dok se to shvati
I najčešće
kad shvatiš
već je prekasno
a nema ničeg goreg
od tog prekasno.
Čarls Bukovski
Išla sam večeras gradskim busom na glavnu autobusku da kupim kartu za sutra.
Kada sam se vraćala, ušla sam u bus i zastala kod vozača da kupim kartu. Rekla sam “Dobro veče” i u tom trenutku shvatila da se nalazim u istom busu kojim sam i došla. Bilo me sramota.
trying hard to reach you
http://www.last.fm/music/Mikkel+Metal/_/Trams
Ovako se osjećam danas.
“One thousand stories and there’s always more”
Mária Szabó probudila se tog jutra kao što se budila svako drugo jutro. Žao mi je, ništa tu interesantno nije bilo da se opiše. Uostalom, budite se i Vi svako jutro. Znate kako to izgleda. U svakom slučaju, Mária je prvo pomjerala alarm na mobitelu otprilike 7×5 minuta da bi ustala, taman onda kad je shvatila da nema više vremena da mirno provede jutro, onako kako je to planirala kada se spremala za krevet prethodne večeri.
Treba da nekako dođe do kupatila, opere zube i umije se. 
Treba da se okupa iako nema regeneratora za kosu. Treba da sakupi komade odjeće i sastavi ih u estetski prihvatljivu kombinaciju koja se dopada Ljudima. Treba da osuši kosu i ispravi šiške. Treba da se sjeti koje stvari da nosi na predavanja. Treba da sluša neku muziku, još uvijek trčeći po stanu sa šoljom kafe i razmišljajući šta će danas zaboraviti da ponese. Naime, Mária uvijek nešto zaboravlja. Najčešće ključeve i kišobrane.
Izašla je iz stana brzo koračajući kao i obično. Mali i brzi koraci. U jednom trenutku osjetila je da neko ide iza nje, prateći ritam njenih koraka, kao što je ona imala običaj da radi u određenim situacijama. Okrenula se. Sedam metara prije nje gomila radnika je radila nešto na trotoaru. Korake nije pratio niko. Čudno.
„Batman stoji na uglu kad mušterijama ne treba pomoć.“ Okrenula se. Trotoarci su još uvijek tamo. Zaključila je da se još uvijek nije probudila i nastavila dalje. „Pa Batman stoji na uglu na vrhu zgrade i kucka poruke.“ Ovaj put nije reagovala. Probudiće se kroz pola sata.
U sljedećem trenutku koračala je nekim drugim gradom. „Nema veze“, govorila je sebi. „Probudićeš se za pola sata.“ Okrenula se, očekujući da vide one iste radnike. Ovaj put je željela da su na istom onom mjestu kada se posljednji put okrenula. Ugledala je nečije šake. Sasvim obične Homo sapiens šake. Ozbiljno.
„Hoćeš Kinder Bueno? Kroasane 7 days?“, pitao je vlasnik šaka.
„Neću“.
„To znači da nisi pravi fanatik za čokoladom. Srami se.“
„O, ne. Još jedan Homo sapiens koji se izražava u rebusima i kojeg ne mogu da pratim.“, razmišljala je. Kada je htjela to da mu i kaže vidjela je da ga nema. Pa ipak, u glavi joj je krckao eho. „Zloba će ti se vratiti zlobom. Prodaće ti Kinder bueno bez jednog štapića“ Čula je Radnika Broj Pet iza leđa i nastavila putem kojim svako jutro ide na predavanja.
Život je još jednom dobio bljutavi ukus svakodnevice. Probudi se, piši, idi na fakultet, vrati se sa fakulteta, jedi, piši, spavaj, idi na fakultet, vrati se sa fakulteta, čitaj, gledaj, živi… U pauzama ubaci poneki nervni slom zbog nemogućnosti kloniranja. Ozbiljno.
Pa, ipak, svaki put dok bi prolazila Onim dijelom ulice osjećala je blagu drhtavicu. Tada bi koračala brzo, pojačavajući pjesmu na playeru dok bi brisala vlažne dlanove od farmerke. Pravila je onu rijetko ozbiljnu facu, teško pokušavajući da se koncentriše na jednu tačku ispred sebe, bojeći se da pogleda sa strane, a u isto vrijeme želeći isto to. Skretanje lijevo donosilo je olakšanje, ali u isto vrijeme iščekivanje, jer proći Ulicom je izazov. Oduvijek ih je voljela i oduvijek ih se plašila. Ozbiljno. Znam da zvuči zbunjujuće, ali ja je bolje poznajem nego Vi. Bez ljutnje.
Dugo nisam pisala ništa. Nekako, smatrala sam da je mi previše stvari u glavi odjednom i da od tog materijala nikada neću smisliti tekst. Smatrala sam da sve to treba da se raščisti da bih napisala nešto smisleno. Nije se raščistilo. Izgleda da sam se pomirila sa tim da nikada neće. Ili bar neće u kratkom periodu. Onda sam shvatila da je bolje da pijem vino i slušam jazz na last.fm nego da bezveze brljam po Wordu. Pa pomislih da bi bilo možda dobro da pišem u Wordu o tome kako pijem vino i slušam jazz na last.fm-u. Poslije toga mi ipak pade na pamet da to može da se napiše u jednoj rečenici. Ok.
- then what makes him so special?
Nemam pojma. Crvenim se i skrolujem sajt. Gore. Dole. Gore. Dole. Ne znam. Gore. Dole. Gore. Mislim da sad ne bih bila u stanju da napišem bilo šta. Gore. Dole. Gore. Ozbiljno. Dole. Kako neko može da se crveni dok gleda u monitor?
- Jel piješ još?
- No.
- Zašto?
- Sve sam popila.
Nemam pojma. Sad mi je već frka. Ozbiljno. Dođavola. Postoji toliko stvari.
Ne znam.
Možda neke stvari samo želimo da iskomplikujemo, a zapravo su.. pa.. poprilično jednostavne. Sigurno znate na šta mislim. Kao, dešava se rijetko pa treba da bude drukčije i komplikovano. Van života. A nije. Eto, ipak znam. Ipak, još uvijek mi je pomalo neprijatno da pišem o tome. Sigurno iz tog razloga ovo sve izgleda kao gomila nabacanih rečenica koje nisu imale nešto da rade u običnom kontekstu. Uvod, zaplet, rasplet. Nemam tako nešto. Zamislite kao da se sve ovo dešava prije uvoda. Može? Ok. Za svaki slučaj bilo bi poželjno da mislite da ono što slijedi nema veze sa realnošću. Pa, ako nije problem. Bilo bi mi lakše tako.
http://www.youtube.com/watch?v=TkcCGJgSlJI
želim jako, jako, jako!
Sad možete da mi ostavljate strastvene ljubavne poruke.
^__^
To je bilo u jednoj četvrti u Gradu Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek zagušljivo
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je u stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega
Osećao se sumpor
Jer to popodne uništavali su stenice
Govorila mu je
Ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim delovima grada
Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ovde se umire zbog svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavaš ili se gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Naš život to je sada
Ljubi me.
Jacques Prevert
